Srpski-vo.com

Pozitivna Nula

I dalje nema napretka na vagi (118,4 kg). Ok, šta je tu je. Ne mogu da kažem da sam zadovoljan, ali nisam ni nezadovoljan. Pozitivna Nula. Planiram da u narednom periodu pokrenem ofanzivu koja bi spustila cifre na podnošljiviji nivo.

Ipak, neće biti lako s obzirom da se spremam da posetim malo Evrope za Uskrs i 1. maj vezano. Rekoh, izbori se bliže pa bi trebalo na licu mesta proveriti koliki su to fondovi što nam obećavaju i šta kažu gde su, po njima, granice Srbije. Prvi put imam priliku za susret oči u oči. Dobro, ne računa se brčkanje po Egejskom moru,  s obzirom da je bilo više naših ljudi nego Evropskih.

Naravno, neću vam reći gde idem. Pogotovo kad sam video jednu TV reklamu sa Draganom Jovanovićem snimljenu baš tamo. U pitanju je najpopularnija turistička destinacija u vangradskim sredinama naše velike zemlje. Moja baba kad bi birala odabrala bi da ide baš tamo. Nemam ništa protiv toga, ali se osećam malo k’o iz juga u mercedesa. Prvi put idem pa ’oću baš u centar. Ko pravi srpski-vo. Valjalo bi prethodno neko privikavanje pre toga, neka pretkomora, al’ s obzirom da je pitanje koliko će nam Evropa daleko biti posle izbora nema se vremena za to. Iz logora na vruću prasetinu. Jedi dok ima, pa šta bude.

Ipak, čini se da će mi najveći odmor biti skloniti se od još jedne predizborne ludnice.  Moram priznati da polučasovna dnevna šetanja i u tom segmentu igra svoju ulogu. Mnogo više strpljenja i mira imam kada prošetam. Okrenem krug u kasno popodne i posle toga bez problema mogu da svarim bilo kakve predizborne spotove, poruke i obećanja.

Nastaviću i po Evropi da šetam, biće i dužih relacija. Slatkiše sam odavno prežalio, mada kažu da je njihov šećer slađi. Za mene će to ostati tajna. Jedino me brine kako preživeti u busu osam dana bez grickalica. A svi te nude.

Ako niste već pogodili gde putujem, strpite se, biće slika sa prvog proputovanja srpskog vola po Jevropi.

Konačno sam smogao snage za novi post. Najpre se izvinjavam svima koji su posećivali blog u nadi da će naći nove postove i možda izgubili nadu da će ih uopšte biti. Evo, ipak ih ima i jedino što mogu reći je da ću nastojati da se ovako duga pauza više ne ponovi.

Šta se u međuvremenu dešavalo? Pa, ako kažem ništa, definitivno ću biti u pravu. Što se tiče kilograma na vagi stvari upravo tako stoje. Cifre su od 118 do 119 kg već mesec i više dana. Upravo to je glavni razlog zašto nisam postovao. Kada vam nešto ne ide u skladu sa očekivanjima onda zažmurite na oba oka u nadi da će se nešto promeniti ne priznajući sebi činjenicu koja je očigledna da se samo od sebe ništa neće dogoditi. Pisanje na blogu bi me vratilo natrag u realnost koju sam smatrao poražavajućom, pa sam neprijatnu situaciju izbegavao danima. Naravno, nijednog trenutka mi nije palo na pamet da odustanem, već je ideja o novom postu uvek odlagana za sutra.

Kao što rekoh, daleko od toga da sam odustao od principa. I dalje šetam pola sata dnevno, ne jedem ništa što sadrži šećer i ne grickam omiljene gluposti. U čemu je onda problem? Problem je u milion sitnica koje sam činio ili ne činio u prva dva meseca, koje su, ispostavlio se, ključne za skidanje kilograma. Gubitkom početnog entuzijazma i motivacije, skidanje kilograma je spalo sa prvog mesta prioriteta u mom životu, pa sam počeo da svraćam u pekaru, što u prvih 70-80 dana nisam radio, na primer. Naravno, konzumiram integralne stvarčice, ali izgleda da je i to dovoljno. Ponekad u nedostatku ražanog, navalim na beli hleb od koga na kraju ne ostane ni mrva. Pešačim, ali ponekad to preraste u dovlačenje do kuće uz kajanje zašto sam se uopšte toliko udaljio. Sa takvim stavom u glavi teško se mogu očekivati rezultati. Pokušavao sam nekoliko puta da se trgnem, ali sam sve pripisivao „prolećnom umoru“, koji kažu stvarno postoji.

Ipak, nije sve tako crno. Ovih dana se spremam da zadam konačan udarac letargiji. Najvažnija stvar je da se i dalje pridržavam principa i tek u ovom lošem periodu sam provalio njihovu vrednost. Da nije bilo datih obećanja sigurno bi slatkiši doživeli sudbinu belog hleba, pa bi cifre na vagi obarale rekorde. Pre neki dan mi je palo na pamet da borba traje 1000 dana, što mi je na neki način dalo snage da ponovo počnem da razmišljam pozitivno i konačno smognem snage i za ovaj post. Možda bi to neki psiholog bolje umeo da objasni postojanje ovako teških faza, ali definitivno sam skapirao da je važno imati dug period ispred sebe i konkretan cilj. Bez toga sve bi se već odavno srušilo. Ovako, idemo dalje!

Uz još jedno izvinjenje zbog pauze, najavljujem bolje dane i niže cifre na vagi!
Dole kilogrami, živela zdrava hrana!

Ovog meseca po svemu sudeći neću postići očekivani rezultat od 115,2kg, što bi bilo tri kg mesečno. Razloge za tako nešto pored zasićenja i nešto manje motivacije treba tražiti u odlasku na zimovanje. Naime, proveo sam sedam dana na planini, što kada je dijeta u pitanju može biti vrlo rizično. Poučen iskustvom od prošle godine kada sam sa visine od 2000m doneo isto toliko grama, sada sam imao ideju da se vratim sa istim brojem kg sa kojima sam i otišao. Na prvi pogled se čini da odlazak na zimovanje ide u prilog skidanju kg, ali upravo se iza toga krije opasnost. Najpre neke stvari vezane za način ishrane na kojem sam već bio navikao morao sam da menjam. Naravno, nisam prkršio ni jedno pravilo iako je bilo iskušenja,

ali sam, na primer, vrlo rado ražani hleb zamenio belim. Takođe, morao sam da prihvatim hranu takvom kakva je, što je ponekad ličilo na pravi masni pir, pa će povratak na uobičajni režim ishrane ličiti na post na vodi.

Pored toga razređen planinski vazduh i najmanje napore pretvara u iscpljujuće pa imate utisak da ste se dovoljno istrošili da možete jesti do mile volje. Tako sam prošle zime nabacio nekoliko kg misleći da samo nadoknađujem izgubljenu energiju, dok su se u suštini gomilale nove naslage sala, sa kojima sada vodim borbu. Ipak, zadovoljan sam povratkom sa istom cifrom na vagi s obzirom da vanredne situacije nisu pogodne za skidanje kilograma.

S obzirom da se zvanično merenje poklapa sa osmim martom, pokušaću da u narednih nekoliko dana pooštrim dijetu i brojem kilograma ulepšam dan lepšoj polovini. Naravno do tada cifre su tajna.

Iako, ne verujem u priču da se mi nešto drastično razlikujemo od ostalih naroda na ovoj planeti, ponekad se javi crv sumnje. Evo, na primer, danas je izuzetno hladno. Moja ideja o tome da je zima prošla je bila pogrešna i preuranjena. Uživao sam nekoliko dana u brzom pešačenju po lepom prolećnom vremenu, dok će naredna šetnja bez kape i šala morati da sačeka. Sneg se vratio i umesto da se, kao sav normalan svet, zapitam da li je pametno brzo pešačiti po takvom vremenu, ja se nijednog sekunda nisam dvoumio. Mene nešto da spreči? Nema šanse. Još kad mi je žena rekla da možda treba da sačekam da se vreme smiri i prestane mećava, umalo da povećam šetnju na sat vremena. Čist inat. Doduše, dobro sam se obukao i sav ponosan krenuo po planu.

Na pola pešačenja sneg se smirio i postalo je jako prijatno na čistom vazduhu. Tada mi pade napamet da sam mogao krenuti 20’ak minuta kasnije i ne bih se smrzavao. E, tako rade, na primer, neki narodi koji u svom rečniku nemaju pomenutu reč.

Na kraju, pitam se da li ćemo ikada izbrisati po neku reč iz rečnika i zakrpiti zlatni ćilim koji pomenu jedan predsednički kandidat u nedavnoj predizbornoj kampanji?

Konačno je došao i dan drugog zvaničnog merenja, tj. prošlo je dva meseca od početka poduhvata. Cifra od 118,2 kg je sasvim OK. Zadovoljan sam napretkom od -3 kg mesečno ili 100g dnevno – cela čokolada manje svaki dan. Sve preko toga je prebrzo i postoji rizik od naknadnog vraćanja kilograma.

Postoji, međutim, i druga strana priče, vezana za motivaciju. Osećam da me očekuje veoma težak period. Početna motivacija bledi. Većina ljudi oko mene već smatra normalnim moja nastojanja da se pridržavam pravila, a i ja se okrećem drugim stvarima. Naravno, reakcija okruženja i moje stavljanje dijete u drugi plan su sasvim očekivane i prirodne pojave. Ipak, ponekad ponovim sam sebi da već dva meseca ne konzumiram šećer, pešačim i ignorišem nepotrebno punjenje stomaka svakakvim glupostima, i uveren sam da ću izdržati do pobede. U principu možda i treba tako. Pravila su pravila, držim se njih bez preteranog zamišljnja i efekti će sami doći.

Obećao sam iskušenje u palačinkarnici, što se još uvek nije dogodilo. Ipak, radilo se nešto po tom pitanju. Danas sam bez većih problema prisustvovao izjedanju veće količine sladoleda na moje oči, dok su me ukrašene torte iz izloga mamile sa svih strana. Uspeo sam u takvom okruženju da provedem čitavih sat i kusur. Rasprava o trenutnoj političkoj situaciji, treba li ići na nove izbore, kako odbraniti izgubljeno, zašto su baš sada uhapsili Džaju, a gde su Terzić i ostali, učinila je da sva ta hrana ispred mene izgleda poput našeg puta u Evropu – svuda je oko mene, a ja se držim svojih principa. Dobro, bre, ljudi ima li u ovoj državi neko ko može da uradi nešto bez inata? ’Ajmo u Evropu …

Lutajući naokolo u potrazi za inspiracijom naleteo sam na odličnu priču čuvenog kompozitora i velikog gurmana, Vokija Kostića, koji je uspeo za samo godinu dana da skine čak 55 kilograma. U svojoj knjizi „Gastronomski dnevnik“, pored 700 različitih recepata iz svih faza svog života, on opisuje probleme sa kojima se suočavao ostvarujući svoj cilj koji je daleko prevazišao moja nastojanja. Naime, on je imao plan da svake nedelje skine po kilogram, pa je u periodu od 1. maja 1982. do 1. maja 1983. skinuo čak 55 kilograma što je čak preko njegovih očekivanja. Doduše, njegov poduhvat je imao daleko rigoroznija pravila.

Evo njegovih saveta:

- tri obroka dnevno u isto vreme svaki dan,

- pešačenje 15 km dnevno ili 2h (Vukov Spomenik – Lion – Kalemegdan – Vukov Spomenik),

- spavanje 8h,

- svakog ponedeljka merenje,

- zabranjeno je jesti šećer, slatkiše, voćne sokove, testa, hleb samo za doručak 1 parče, krompir, zrnasto povrće (pasulj, grašak, soja), masne sireve, maslac, svinjsko meso, svinske prerađevine,

- jesti povrće, teleće, juneće i goveđe meso, ribu, živinsko meso, sir, kiselo mleko, jogurt, jaja, jabuke kao jedino voće, džem za dijabetičare,

- piti samo i isključivo vodu i to samo običnu negaziranu,

- sve što se jede sipa se u tanjir pre obroka i ne dodaje se naknadno,

- zavaravanje salatom od slatkog kupusa i kiselog mleka,

- strpljenje,

- bilo gde da se nalazite i u bilo kojim okolnostima pravila su na snazi.

Pored ovih pravila on iznosi i deset zapovesti Gospoda Vokija:

1. Ja sam sebi gospod nemoj slušati druge osim mene.
2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika od hrane; nemoj joj se klanjati niti joj služiti.
3. Ne uzimaj zalud propise dijete svoje.
4. Sećaj se dana slabljenja da ga svetkuješ; šest dana ne jedi i svršuj sve poslove svoje , a sedmi dan je merenje tela tvojega.
5. Poštuj dijetu i volju svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
6. Ne ubijaj sebe hranom.
7. Ne čini preljube sa hranom.
8. Ne kradi hranu.
9. Ne svedoči lažno kako ne jedeš.
10. Ne poželi hranu.

Eto, svega toga se Voki pridržavao i uspeo je. Moj plan je dva i po puta duži i daleko liberalniji. Ipak, nije dozvoljena po neka zapovest…

Sutra je dva meseca od početka „nemoguće misije“ i redovno merenje tela mojega. Naravno da ću vas obavestiću o ishodu istog. Držite palčeve!

Evo došao je Februar koji mi se polovinom Decembra činio tako daleko. Kažu da je zima svoje odradila, pa se nadam lepom vremenu koje će moje šetnje učiniti dužim. Da, odlučio sam posle nekoliko preporuka stručnijih od sebe, da produžim svoju šetnju na 40 minuta. Tek nakon 30 minuta šetnje počinju procesi u organizmu koji su najefikasniji za trošenje masnih naslaga sticanih tako uporno. Nadam se da će ova novina doprineti da brojke na vagi padaju brže. Kada smo već kod toga za sedam dana biće dva meseca mog poduhvata, kada sledi merenje. Naravno, ne mogu da izdržim da ne stanem na vagu skoro svakodnevno, ali ću brojke sačuvati za sebe još koji dan.

Pored produžetka pešačenja krenuo sam i sa trbušnjacima, pomalo. Ne mogu vam reći sa koliko sam trbušnjaka krenuo, jer bi vas to prilično zasmejalo, dok bih se ja osećao krajnje neprijatno. Kada cifre narastu toliko da prevaziđu mogućnosti moje babe, možda ih i podelim sa vama. Da zlo bude veće ovo naravno nije svakodnevno, jer još uvek nisam dovoljno „zreo“ za tako nešto.

Ipak, zrelost postoji za specijano iskušenje, koje bi u prvih mesec dana poduhvata bilo pogubno. Naime, trenutak je da svog klinca, ni krivog ni dužnog, ponovo odvedem u palačinkarnicu. Neki manje poverljivi iz bližeg okruženja, već su unajmili paparace tim povodom. O rezultatima iskušenja prvo ću vas obavestiti, ukoliko me ne prestignu slike „Vola u kupusu.“

Na prvi pogled ovaj post nema nikakve veze sa mojom idejom o zdravom životu, ali upravo je suprotno. Kažu da se treba otarasiti stresa, ne treba ništa zadržavati u sebi, pa evo ja ga ispljunu…

Bliži se drugi krug izbora i mogu da kažem da je to razlog za ovaj post, koji nema neke veze konkretno sa kandidatima, niti sa ovim izborima. Više ima veze sa onima koji će birati, a to su isti oni koji su birali skupštinu društvenog preduzeća u kojem sam radio, gde su tetkica ili Pera ložač, kao i svi ostali, glasali za članove skupštine, koja bira Upravni odbor, koji bira direktora, koji se ne maša u svoj posao. Samouprvaljanje.

Atmosfera iz tog DP-a se nekako preslikala na celu državu. Tačno, to je demokratija, ali zbog našeg nebeskog naroda bi možda vredelo razmisliti o uvođenju savršenijih društvenih sistema od demokratije. Na primer, da jedan čovek nije jednako jedan glas, kao u samoupravljanju, već svačiji glas bi trebalo da vredi različito. Znam da će se mnogi podsmevati ovakvoj ideji, ali hajde da pogledamo šta se krije iza toga.

Najpre, sasvim je prirodno da su ljudi različiti, i tako treba i da ostane. Oni koji mogu da vide šire, da sagledaju stvari na duže staze, koji su se dokazali na bilo koji način, koji su inteligentiniji, koji imaju veću odgovornost, trebalo bi da imaju više udela u odlukama u društvu, pa samim tim i prilikom izbora. Da ne davim previše, po meni bi trebalo napraviti vrednost svakog glasa svakog glasača po nekoj formuli, koja bi sadržala na primer IQ, obrazovanje, godine starosti, godine radnog staža, bračni status, broj dece, da li je neko osuđivan… Postoji verovatno još značajnih parametara, koji bi se zajedno sa pomenutim unosili u elektronske lične karte (protiv kojih je, kako čujem, i predobra SPC), što bi se prilikom izbora očitavalo i davalo vrednost svakom glasu. Niko ne bi morao da zna vrednost svog glasa, niti bilo čijeg drugog.

Svestan sam da od toga nema ništa, bar dok ne dođu neki novi Stari Grci, ali bojim se da će postojeći sistem glasanja odvesti ovu zemlju tamo gde je i moje bivše Društveno preduzeće, koje je, usput rečeno, ogromnim delom zaslužno za moje zdravstveno stanje.

… ili 1000 dana bez banana

Ima još nekoliko stvari koje bi sada vredelo reći. Pre čitavog poduhvata odradio sam analizu krvi, sa idejom da odem kod nutricioniste. Rezultati su pokazali hoslesterol 7,2 mmol/L (normalno do 5,2 mmol/L) i trigliceride 2,1 (normalno do 1,7 mmol/L). Naravno, to je bila ideja moje lepše polovine, koju ja po starom dobrom običaju ipak nisam poslušao, jer sam po povratku sa rezultatima svratio do privatne ambulante u kojoj imam poznanicu, koja mi je dala papir sa preporučljivim načinom ishrane i nekoliko saveta. Prvi je bio da skinem višak kilograma. Najbolje je, reče, brzo pešačenje između 30 i 60 minuta dnevno. Papir ukratko sadrži sledeće.

Dozvoljeno:

- mleko 1,6 mm, jogurt, kiselo kravlje mleko, posni sirevi, sve u malim količinama

- živinsko meso bez kožice (osim patke i guske), riba (morska, plava), teletina, govedina, jagnjetina, divljač, sardine bez ulja, isključivo belance jajeta, prerađevine od živinskog mesa (praška šunka, viršla, salama)

- biljna ulja, maslinovo ulje

- sve vrste povrća pripremljene bez masnoća i šećera, sve salate

- jabuke, trešnje,višnje, kajsije, breskve, kruške, šljive, narandže, mandarine, grejp, jagode, maline, limun, borovnice, ribizle, orasi, badem

- mineralna voda, svi voćni sokovi koji su bez šećera, čaj, crna kafa (u malim količinama)

- crni hleb, polubeli, hleb sa celim zrnima, graham hleb, ako obrok sadrži krompir ili pirinač ne jedite hleb

- pekmez i marmelada bez dodatog šećera, poslasice sa corn-flakes-om ili ovsenim pahuljicama

- so (u ograničenim količinama), biber, senf, sirće, bosiljak, kim, paprika

Teži deo, ili šta je zabranjeno:

- punomasno mleko, pavlaka, kajmak, buter, punomasni sirevi, šlag

- masna mesa, sve iznutrice, paštete, žumance jajeta, mršavo svinjsko meso, prerađevine od mršavog svinjskog mesa

- svinjaska mast, buter, loj, margarin

- krompir i pirinač najviše 2-3 puta nedeljno u manjim količinama, ali tada je obrok bez hleba

- kokosov orah, lešnik, urme, na moje veliko iznenađenje banane, lubenice, dinje, suvo grožđe, ostalo sušeno voće i kompoti

- svi sokovi sa dodatkom šećera, sva alkoholna pića (vino, pivo, žestoka pića), coca-cola, slični napici, kakao, čokolada

- beli hleb i peciva, lisnato testo, čips, smoki, štapići, krompirovo testo

- kolaći, torte, keksi, čokolada i proizvodi od čokolade, bombone, sladoled palačinke, uštipci, šećer i med u bilo kojem obliku

- majonez

Nadam se da vas nisam udavio podužim spiskom, ali eto možda nekom zatreba, ne daj bože. Ovaj spisak je uticao na formiranje principa kojih se držim, mada moram da kažem, da postoji još nekoliko stvari kojih se pridržavam, ali ne mogu ih nazvati principima, jer postoje specijalne okolnosti kada su dozvoljene.

Prvo, mleko 1,6 nikakv problem i to ispunjavam 100%.

Drugo, crni hleb takođe nije problem i čak obećavam jedan post posvećen njemu.

Najveća promena se možda ogleda u činjenici da ne konzumiram proizvode iz pekare.

Nikakvo pecivo, ni integralno, ni ražano više nije na mom meniju.

Najteži deo je alkohol, pa uz obaveznu domaću rakicu, čaša crnog vina nije na odmet.

Kao što rekoh iznenađen sam činjenicom da su banane u zabranjenom delu spiska, ali ipak se pridržavam i toga iako sam ih prilično konzumirao. Čak ih teniseri između gemova sve ređe koriste. Evo, Nole danas osvoji svoj prvi Grand Slem (iako sam mu prognozirao finale tek u Vimbldonu), a da čak nije nijedanput posegnuo za ovom nekada nezaobilaznim “dopingom”. Kad može on mogu i ja.

Na kraju, samo da napomenem da je na spisku prestanak pušenja na počasnom prvom mestu. Izvinjavam se pušačima ako sam im pokvario čitanje…

…ili šta se sve promenilo? 

Posle nekoliko dana života bloga, dobio sam prilično pitanja (od posetilaca koji me poznaju) o tome kako i zašto sam se odlučio za ovako nešto. Zar više ne veruješ u fudbal dva puta nedeljno, tenis u balonu, stoni tenis utorkom, vožnju bicikla …

Pa, potrudio sam se da ovo ne bude samo jedan od pokušaja u nizu. Uostalom, po prvi put se skidanjem kilograma bavim ozbiljno. Do sada se sve svodilo na nešto neodređeno, bez jasno postavljenih principa. Nakon ovih 47 dana, mislim da bih mogao sastaviti listu tipa deset koraka na putu ka željenoj težini, ili recimo put kojim se ređe ide ili sličnih gluposti, koje ponekad imaju smisla. Ipak ostaviću to za kraj priče, iako ima ponešto i o tome da se kaže. Svaki od principa je nastao nakon priličnog razmišljanja, i skrojen je po mojoj meri. Kako pronaći meru za sebe je pravo pitanje …

Za sada, mogu da kažem da me je isprovocirao konkretan izazov, da se 1000 dana pridržavam principa, što mi deluje neverovatno, ili još neverovatnije da imam ispod 90kg.

Možda je ovo pravo mesto da podsetim o uspešnom ostavljnju cigareta pre četiri godine i da je to doprinelo, zajedno sa povratkom iz VJ i pomenutim životom kod tašte, da dosegnem cifre na vagi koje zabrinjavaju. Upravo iskustvo povodom prestanka pušenja, nakon 15-ak godina konzumiranja istog, u pristojnim količinama od 1,5 kutije, mi je pomoglo da verujem u čudo.

Koristim priliku da pomenem film “Kako postati heroj” režisera Mladena Matičevića koji me je dodatno motivisao na ovako nešto. Ukoliko imate priliku da ga pogledate nemojte je propustiti. Daleko od toga da želim moj mali napor da uporedim sa Mladenovim poduhvatom, ali kao što rekoh za mene je ovo velika stvar…

Toliko, odoh da pokljuckam nešto…