Srpski-vo.com

Iako, ne verujem u priču da se mi nešto drastično razlikujemo od ostalih naroda na ovoj planeti, ponekad se javi crv sumnje. Evo, na primer, danas je izuzetno hladno. Moja ideja o tome da je zima prošla je bila pogrešna i preuranjena. Uživao sam nekoliko dana u brzom pešačenju po lepom prolećnom vremenu, dok će naredna šetnja bez kape i šala morati da sačeka. Sneg se vratio i umesto da se, kao sav normalan svet, zapitam da li je pametno brzo pešačiti po takvom vremenu, ja se nijednog sekunda nisam dvoumio. Mene nešto da spreči? Nema šanse. Još kad mi je žena rekla da možda treba da sačekam da se vreme smiri i prestane mećava, umalo da povećam šetnju na sat vremena. Čist inat. Doduše, dobro sam se obukao i sav ponosan krenuo po planu.

Na pola pešačenja sneg se smirio i postalo je jako prijatno na čistom vazduhu. Tada mi pade napamet da sam mogao krenuti 20’ak minuta kasnije i ne bih se smrzavao. E, tako rade, na primer, neki narodi koji u svom rečniku nemaju pomenutu reč.

Na kraju, pitam se da li ćemo ikada izbrisati po neku reč iz rečnika i zakrpiti zlatni ćilim koji pomenu jedan predsednički kandidat u nedavnoj predizbornoj kampanji?

Konačno je došao i dan drugog zvaničnog merenja, tj. prošlo je dva meseca od početka poduhvata. Cifra od 118,2 kg je sasvim OK. Zadovoljan sam napretkom od -3 kg mesečno ili 100g dnevno – cela čokolada manje svaki dan. Sve preko toga je prebrzo i postoji rizik od naknadnog vraćanja kilograma.

Postoji, međutim, i druga strana priče, vezana za motivaciju. Osećam da me očekuje veoma težak period. Početna motivacija bledi. Većina ljudi oko mene već smatra normalnim moja nastojanja da se pridržavam pravila, a i ja se okrećem drugim stvarima. Naravno, reakcija okruženja i moje stavljanje dijete u drugi plan su sasvim očekivane i prirodne pojave. Ipak, ponekad ponovim sam sebi da već dva meseca ne konzumiram šećer, pešačim i ignorišem nepotrebno punjenje stomaka svakakvim glupostima, i uveren sam da ću izdržati do pobede. U principu možda i treba tako. Pravila su pravila, držim se njih bez preteranog zamišljnja i efekti će sami doći.

Obećao sam iskušenje u palačinkarnici, što se još uvek nije dogodilo. Ipak, radilo se nešto po tom pitanju. Danas sam bez većih problema prisustvovao izjedanju veće količine sladoleda na moje oči, dok su me ukrašene torte iz izloga mamile sa svih strana. Uspeo sam u takvom okruženju da provedem čitavih sat i kusur. Rasprava o trenutnoj političkoj situaciji, treba li ići na nove izbore, kako odbraniti izgubljeno, zašto su baš sada uhapsili Džaju, a gde su Terzić i ostali, učinila je da sva ta hrana ispred mene izgleda poput našeg puta u Evropu – svuda je oko mene, a ja se držim svojih principa. Dobro, bre, ljudi ima li u ovoj državi neko ko može da uradi nešto bez inata? ’Ajmo u Evropu …

Lutajući naokolo u potrazi za inspiracijom naleteo sam na odličnu priču čuvenog kompozitora i velikog gurmana, Vokija Kostića, koji je uspeo za samo godinu dana da skine čak 55 kilograma. U svojoj knjizi „Gastronomski dnevnik“, pored 700 različitih recepata iz svih faza svog života, on opisuje probleme sa kojima se suočavao ostvarujući svoj cilj koji je daleko prevazišao moja nastojanja. Naime, on je imao plan da svake nedelje skine po kilogram, pa je u periodu od 1. maja 1982. do 1. maja 1983. skinuo čak 55 kilograma što je čak preko njegovih očekivanja. Doduše, njegov poduhvat je imao daleko rigoroznija pravila.

Evo njegovih saveta:

- tri obroka dnevno u isto vreme svaki dan,

- pešačenje 15 km dnevno ili 2h (Vukov Spomenik – Lion – Kalemegdan – Vukov Spomenik),

- spavanje 8h,

- svakog ponedeljka merenje,

- zabranjeno je jesti šećer, slatkiše, voćne sokove, testa, hleb samo za doručak 1 parče, krompir, zrnasto povrće (pasulj, grašak, soja), masne sireve, maslac, svinjsko meso, svinske prerađevine,

- jesti povrće, teleće, juneće i goveđe meso, ribu, živinsko meso, sir, kiselo mleko, jogurt, jaja, jabuke kao jedino voće, džem za dijabetičare,

- piti samo i isključivo vodu i to samo običnu negaziranu,

- sve što se jede sipa se u tanjir pre obroka i ne dodaje se naknadno,

- zavaravanje salatom od slatkog kupusa i kiselog mleka,

- strpljenje,

- bilo gde da se nalazite i u bilo kojim okolnostima pravila su na snazi.

Pored ovih pravila on iznosi i deset zapovesti Gospoda Vokija:

1. Ja sam sebi gospod nemoj slušati druge osim mene.
2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika od hrane; nemoj joj se klanjati niti joj služiti.
3. Ne uzimaj zalud propise dijete svoje.
4. Sećaj se dana slabljenja da ga svetkuješ; šest dana ne jedi i svršuj sve poslove svoje , a sedmi dan je merenje tela tvojega.
5. Poštuj dijetu i volju svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
6. Ne ubijaj sebe hranom.
7. Ne čini preljube sa hranom.
8. Ne kradi hranu.
9. Ne svedoči lažno kako ne jedeš.
10. Ne poželi hranu.

Eto, svega toga se Voki pridržavao i uspeo je. Moj plan je dva i po puta duži i daleko liberalniji. Ipak, nije dozvoljena po neka zapovest…

Sutra je dva meseca od početka „nemoguće misije“ i redovno merenje tela mojega. Naravno da ću vas obavestiću o ishodu istog. Držite palčeve!

Evo došao je Februar koji mi se polovinom Decembra činio tako daleko. Kažu da je zima svoje odradila, pa se nadam lepom vremenu koje će moje šetnje učiniti dužim. Da, odlučio sam posle nekoliko preporuka stručnijih od sebe, da produžim svoju šetnju na 40 minuta. Tek nakon 30 minuta šetnje počinju procesi u organizmu koji su najefikasniji za trošenje masnih naslaga sticanih tako uporno. Nadam se da će ova novina doprineti da brojke na vagi padaju brže. Kada smo već kod toga za sedam dana biće dva meseca mog poduhvata, kada sledi merenje. Naravno, ne mogu da izdržim da ne stanem na vagu skoro svakodnevno, ali ću brojke sačuvati za sebe još koji dan.

Pored produžetka pešačenja krenuo sam i sa trbušnjacima, pomalo. Ne mogu vam reći sa koliko sam trbušnjaka krenuo, jer bi vas to prilično zasmejalo, dok bih se ja osećao krajnje neprijatno. Kada cifre narastu toliko da prevaziđu mogućnosti moje babe, možda ih i podelim sa vama. Da zlo bude veće ovo naravno nije svakodnevno, jer još uvek nisam dovoljno „zreo“ za tako nešto.

Ipak, zrelost postoji za specijano iskušenje, koje bi u prvih mesec dana poduhvata bilo pogubno. Naime, trenutak je da svog klinca, ni krivog ni dužnog, ponovo odvedem u palačinkarnicu. Neki manje poverljivi iz bližeg okruženja, već su unajmili paparace tim povodom. O rezultatima iskušenja prvo ću vas obavestiti, ukoliko me ne prestignu slike „Vola u kupusu.“