Bio sam kod nutricioniste. Znam da će ova rečenica nekim zlobnicima stvoriti sliku, kako me njih pet vuku u ordinaciju nekog doktora, koji je reč meso izgovorio još na fakultetu, ali nije bilo tako. Sam sam se rešio. Nije mi smetalo što svaki put kad se zapertlavam brinem da li ću se onesvestiti, nije smetala ni savest kad klincima pojedem slatkiše, nije smetao ni nevidljivi holesterol,  ni trigliceridi, ali snimak malog fudbala na kojem sam se ogledao u nekoliko situacija učionio je svoje (ako se pojavi na youtube.com-u odmah cu vas obavestiti). Ostavio je utisak, koji će nadam se potrajati.

Pošto se ne sećam kada mi je u tanjiru nešto ostalo (uvek su me hvalili kad pojedem sve), jedini način da ostanem pri starim navikama je da manje toga stavljam u isti. E, tu se pojavila ideja o količinama i odlasku kod nutricioniste.

Nakon nekoliko jednostavnih merenja, stao sam na japansku spravu marke TANITA, koja je izbacila nešto poput fiskalnog računa. Procenat masti i mišića u određenim delovima tela:

Ruka leva: 2.3 kg masti i 5.4 kg mišića.

Ruka desna: 2.1 kg masti 5.4 kg mišića.

-Znači dešnjak si – reče doca.

- Jesam – rekoh.

Noga leva: 4.6kg masti i 15.6 kg mišića

Noga desna: 4.7 kg masti i 15.7 kg mišića

Trup: 23.2kg masti i 47.6 kg mišića

Doca sabra brojke i ispade da je malo toga ostalo za ono u glavi. Nastade neprijatna tišina, koju on prekide utešnom konstatacijom da imam više mišića nego masti i da bi trebalo lako da gubim kilograme.

Sastavi mi jelovnik, stavi sve u fasciklu i reče da se javim za tri nedelje.

Prošlo je svega pet dana. I dalje mrdam…

Teško je vratiti se. Ili nastaviti, svejedno. Pre svega zbog činjenice da na ovom blogu stoje neki postovi, koji svedoče o razmišljanjima i postupcima koji iz ove perspektive deluju potpuno strano. Razmišljao sam o tome kada sam pokretao blog i sada mi je bilo potrebno jako puno vremena kako bi se vratio i „pogledao vas u oči“ ovim novim postom. Najveći podstrek da nastavim dala mi je poseta bloga, koji je iako ne ažuriran imao neke posetioce sličnih problema zahvaljujući velikom Google-u, koji su nabasali tragajući za inspiracijom i savetima. U tom cilju odlučio sam da nastavim  sa pisanjem o zdravom načinu ishrane, kretanju i suzdržavanju od upotrebe šećera, slatkiša i svega u cilju smanjenja kilograma, masnoća u krvi, povišenog pritiska, podrhtavanja živaca, kao i o svom putu ka smanjenju kilograma i svega pomenutog.

Lično nastojim da se pridržavam svega toga, iako cifre na vagi su se povampirile. Ipak, najgore što čovek u ovakvim situacijama može da uradi je da se preda. Čitajući neke članke o uspešnim preduzetnicima naišao sam na ideju da je tajna uspeha upravo u  velikom broju neuspelih pokušaja koji se okončaju jednim uspešnim. Iako sam povratio skoro svaki kilogram, nisam odstupio od svih principa koje sam postavio. Šećer i dalje ne konzumiram, već 310-ti dan, ni u kakvom obliku, uključujući sokove gazirane i negazirane. Šetnju sam sveo na minimum dugo nisam uopšte bio fizički aktivan i suština povratka kilograma je upravo u tome. Zašto? Verujte da na to pitanje nemam jasan odgovor. Pored toga i nepisano pravilo kojeg sam se pridržavao je prekršeno, a ogleda se u svakodnevnom svraćanju do pekare. Trenutno radim na skupljanju snage za uspostavljanjem četvrtog principa koji će upravo to preduprediti: ne bliže pekari od 20 metara. Kada budem spreman dodaću ga na spisak. Imam dilemu samo oko kontinuiteta: da li otići do poslastičarnice prekršiti i poslednje preživelo pravilo o šećeru, pa onda nastaviti sve u verziji II, ili nastaviti započeto s obzirom da je zamisao da sve traje 1000 dana? Za sada sam bliži prvoj opciji, ali ukoliko bude promena obavestiću vas na vreme. Čujemo se uskoro…

I dalje nema napretka na vagi (118,4 kg). Ok, šta je tu je. Ne mogu da kažem da sam zadovoljan, ali nisam ni nezadovoljan. Pozitivna Nula. Planiram da u narednom periodu pokrenem ofanzivu koja bi spustila cifre na podnošljiviji nivo.

Ipak, neće biti lako s obzirom da se spremam da posetim malo Evrope za Uskrs i 1. maj vezano. Rekoh, izbori se bliže pa bi trebalo na licu mesta proveriti koliki su to fondovi što nam obećavaju i šta kažu gde su, po njima, granice Srbije. Prvi put imam priliku za susret oči u oči. Dobro, ne računa se brčkanje po Egejskom moru,  s obzirom da je bilo više naših ljudi nego Evropskih.

Naravno, neću vam reći gde idem. Pogotovo kad sam video jednu TV reklamu sa Draganom Jovanovićem snimljenu baš tamo. U pitanju je najpopularnija turistička destinacija u vangradskim sredinama naše velike zemlje. Moja baba kad bi birala odabrala bi da ide baš tamo. Nemam ništa protiv toga, ali se osećam malo k’o iz juga u mercedesa. Prvi put idem pa ’oću baš u centar. Ko pravi srpski-vo. Valjalo bi prethodno neko privikavanje pre toga, neka pretkomora, al’ s obzirom da je pitanje koliko će nam Evropa daleko biti posle izbora nema se vremena za to. Iz logora na vruću prasetinu. Jedi dok ima, pa šta bude.

Ipak, čini se da će mi najveći odmor biti skloniti se od još jedne predizborne ludnice.  Moram priznati da polučasovna dnevna šetanja i u tom segmentu igra svoju ulogu. Mnogo više strpljenja i mira imam kada prošetam. Okrenem krug u kasno popodne i posle toga bez problema mogu da svarim bilo kakve predizborne spotove, poruke i obećanja.

Nastaviću i po Evropi da šetam, biće i dužih relacija. Slatkiše sam odavno prežalio, mada kažu da je njihov šećer slađi. Za mene će to ostati tajna. Jedino me brine kako preživeti u busu osam dana bez grickalica. A svi te nude.

Ako niste već pogodili gde putujem, strpite se, biće slika sa prvog proputovanja srpskog vola po Jevropi.

Šta se u međuvremenu dešavalo? Pa, ako kažem ništa, definitivno ću biti u pravu. Što se tiče kilograma na vagi stvari upravo tako stoje. Cifre su od 118 do 119 kg već mesec i više dana. Upravo to je glavni razlog zašto nisam postovao. Kada vam nešto ne ide u skladu sa očekivanjima onda zažmurite na oba oka u nadi da će se nešto promeniti ne priznajući sebi činjenicu koja je očigledna da se samo od sebe ništa neće dogoditi. Pisanje na blogu bi me vratilo natrag u realnost koju sam smatrao poražavajućom, pa sam neprijatnu situaciju izbegavao danima. Naravno, nijednog trenutka mi nije palo na pamet da odustanem, već je ideja o novom postu uvek odlagana za sutra.

Kao što rekoh, daleko od toga da sam odustao od principa. I dalje šetam pola sata dnevno, ne jedem ništa što sadrži šećer i ne grickam omiljene gluposti. U čemu je onda problem? Problem je u milion sitnica koje sam činio ili ne činio u prva dva meseca, koje su, ispostavlio se, ključne za skidanje kilograma. Gubitkom početnog entuzijazma i motivacije, skidanje kilograma je spalo sa prvog mesta prioriteta u mom životu, pa sam počeo da svraćam u pekaru, što u prvih 70-80 dana nisam radio, na primer. Naravno, konzumiram integralne stvarčice, ali izgleda da je i to dovoljno. Ponekad u nedostatku ražanog, navalim na beli hleb od koga na kraju ne ostane ni mrva. Pešačim, ali ponekad to preraste u dovlačenje do kuće uz kajanje zašto sam se uopšte toliko udaljio. Sa takvim stavom u glavi teško se mogu očekivati rezultati. Pokušavao sam nekoliko puta da se trgnem, ali sam sve pripisivao „prolećnom umoru“, koji kažu stvarno postoji.

Ipak, nije sve tako crno. Ovih dana se spremam da zadam konačan udarac letargiji. Najvažnija stvar je da se i dalje pridržavam principa i tek u ovom lošem periodu sam provalio njihovu vrednost. Da nije bilo datih obećanja sigurno bi slatkiši doživeli sudbinu belog hleba, pa bi cifre na vagi obarale rekorde. Pre neki dan mi je palo na pamet da borba traje 1000 dana, što mi je na neki način dalo snage da ponovo počnem da razmišljam pozitivno i konačno smognem snage i za ovaj post. Možda bi to neki psiholog bolje umeo da objasni postojanje ovako teških faza, ali definitivno sam skapirao da je važno imati dug period ispred sebe i konkretan cilj. Bez toga sve bi se već odavno srušilo. Ovako, idemo dalje!

Uz još jedno izvinjenje zbog pauze, najavljujem bolje dane i niže cifre na vagi!
Dole kilogrami, živela zdrava hrana!

ali sam, na primer, vrlo rado ražani hleb zamenio belim. Takođe, morao sam da prihvatim hranu takvom kakva je, što je ponekad ličilo na pravi masni pir, pa će povratak na uobičajni režim ishrane ličiti na post na vodi.

Pored toga razređen planinski vazduh i najmanje napore pretvara u iscpljujuće pa imate utisak da ste se dovoljno istrošili da možete jesti do mile volje. Tako sam prošle zime nabacio nekoliko kg misleći da samo nadoknađujem izgubljenu energiju, dok su se u suštini gomilale nove naslage sala, sa kojima sada vodim borbu. Ipak, zadovoljan sam povratkom sa istom cifrom na vagi s obzirom da vanredne situacije nisu pogodne za skidanje kilograma.

S obzirom da se zvanično merenje poklapa sa osmim martom, pokušaću da u narednih nekoliko dana pooštrim dijetu i brojem kilograma ulepšam dan lepšoj polovini. Naravno do tada cifre su tajna.

Postoji, međutim, i druga strana priče, vezana za motivaciju. Osećam da me očekuje veoma težak period. Početna motivacija bledi. Većina ljudi oko mene već smatra normalnim moja nastojanja da se pridržavam pravila, a i ja se okrećem drugim stvarima. Naravno, reakcija okruženja i moje stavljanje dijete u drugi plan su sasvim očekivane i prirodne pojave. Ipak, ponekad ponovim sam sebi da već dva meseca ne konzumiram šećer, pešačim i ignorišem nepotrebno punjenje stomaka svakakvim glupostima, i uveren sam da ću izdržati do pobede. U principu možda i treba tako. Pravila su pravila, držim se njih bez preteranog zamišljnja i efekti će sami doći.

Obećao sam iskušenje u palačinkarnici, što se još uvek nije dogodilo. Ipak, radilo se nešto po tom pitanju. Danas sam bez većih problema prisustvovao izjedanju veće količine sladoleda na moje oči, dok su me ukrašene torte iz izloga mamile sa svih strana. Uspeo sam u takvom okruženju da provedem čitavih sat i kusur. Rasprava o trenutnoj političkoj situaciji, treba li ići na nove izbore, kako odbraniti izgubljeno, zašto su baš sada uhapsili Džaju, a gde su Terzić i ostali, učinila je da sva ta hrana ispred mene izgleda poput našeg puta u Evropu – svuda je oko mene, a ja se držim svojih principa. Dobro, bre, ljudi ima li u ovoj državi neko ko može da uradi nešto bez inata? ’Ajmo u Evropu …

Pored produžetka pešačenja krenuo sam i sa trbušnjacima, pomalo. Ne mogu vam reći sa koliko sam trbušnjaka krenuo, jer bi vas to prilično zasmejalo, dok bih se ja osećao krajnje neprijatno. Kada cifre narastu toliko da prevaziđu mogućnosti moje babe, možda ih i podelim sa vama. Da zlo bude veće ovo naravno nije svakodnevno, jer još uvek nisam dovoljno „zreo“ za tako nešto.

Ipak, zrelost postoji za specijano iskušenje, koje bi u prvih mesec dana poduhvata bilo pogubno. Naime, trenutak je da svog klinca, ni krivog ni dužnog, ponovo odvedem u palačinkarnicu. Neki manje poverljivi iz bližeg okruženja, već su unajmili paparace tim povodom. O rezultatima iskušenja prvo ću vas obavestiti, ukoliko me ne prestignu slike „Vola u kupusu.“

Posle nekoliko dana života bloga, dobio sam prilično pitanja (od posetilaca koji me poznaju) o tome kako i zašto sam se odlučio za ovako nešto. Zar više ne veruješ u fudbal dva puta nedeljno, tenis u balonu, stoni tenis utorkom, vožnju bicikla …

Pa, potrudio sam se da ovo ne bude samo jedan od pokušaja u nizu. Uostalom, po prvi put se skidanjem kilograma bavim ozbiljno. Do sada se sve svodilo na nešto neodređeno, bez jasno postavljenih principa. Nakon ovih 47 dana, mislim da bih mogao sastaviti listu tipa deset koraka na putu ka željenoj težini, ili recimo put kojim se ređe ide ili sličnih gluposti, koje ponekad imaju smisla. Ipak ostaviću to za kraj priče, iako ima ponešto i o tome da se kaže. Svaki od principa je nastao nakon priličnog razmišljanja, i skrojen je po mojoj meri. Kako pronaći meru za sebe je pravo pitanje …

Za sada, mogu da kažem da me je isprovocirao konkretan izazov, da se 1000 dana pridržavam principa, što mi deluje neverovatno, ili još neverovatnije da imam ispod 90kg.

Možda je ovo pravo mesto da podsetim o uspešnom ostavljnju cigareta pre četiri godine i da je to doprinelo, zajedno sa povratkom iz VJ i pomenutim životom kod tašte, da dosegnem cifre na vagi koje zabrinjavaju. Upravo iskustvo povodom prestanka pušenja, nakon 15-ak godina konzumiranja istog, u pristojnim količinama od 1,5 kutije, mi je pomoglo da verujem u čudo.

Koristim priliku da pomenem film “Kako postati heroj” režisera Mladena Matičevića koji me je dodatno motivisao na ovako nešto. Ukoliko imate priliku da ga pogledate nemojte je propustiti. Daleko od toga da želim moj mali napor da uporedim sa Mladenovim poduhvatom, ali kao što rekoh za mene je ovo velika stvar…

Toliko, odoh da pokljuckam nešto…

Smisao i svrha postojanja ovog bloga je da me oslobodi tereta koji nosim sa sobom već godinama. Samim tim www.srpski-vo.com je osuđen na propast, jer kada budem ostvario svoj cilj nestaće i njegov smisao.

Sve je počelo sa cifrom od 124.4 kg. Previše za 33 godišnjeg srpskog vola visokog svega 187 cm, sa uvećanim ciframa lošeg holesterola i triglicerida u krvi. Uzaludna rešenost da se nešto promeni proteklih godina rezultirala je sazrevanjem ideje koja se može opisati sa nekoliko principa koji su isplivali na površinu, sada već pre 43 dana. Sada kada sam siguran da sam na pravom putu definitivno neću odustati do pobede. U mom slučaju ona je na 90 kg ili 1000 dana principa koji slede:

- šećer ni u kakvom obliku – sve bez šećera. Ne voćnim sokovima koji ga sadrže. O Coca coli neću ni da govorim. Torte i kolači nikako;

- nikakvo grickanje bilo čega slanog van obroka ne dolazi u obzir, ni dok se gleda fuca, ni ako Đoković nastupa u finalu Wimbledona, ni kokice u bioskopu;

- brzo pešačenje 30 minuta dnevno bez obzira na kišu, sneg, led, umor, bolest…;

Postoji još nekoliko stvari, ali njih je teško kontrolisati u potpunosti pa ih ne mogu nazvati principom što smatram neophodnim.

S obzirom da je danas 20. Januar, dan po ko zna koji put presudnih izbora u našoj zemlji, ceo poduhvat pridržavanja principa je počeo u vrlo nezogno vreme, po svaki od njih. Pored najveće slave u Srba, Svetog Nikole, trebalo je preživeti Novu Godinu, a sa njom i sve paketiće koje je Deda Mraz doneo mom sinu, koje on i dan danas tamani na moje oči. Božić je kao i uvek bio pravi izazov pa sam ostao bez četvrtog principa. (S obziorom na pomenuti dan D za Srbiju da podsetim samo da i vlada stoji na pet čvstih principa. Ili možda šest.)

Naravno da to nije sve. U igru su se umešala još dva-tri rođendana i današnja slava kod cenjene tašte i tasta, kod kojih sam živeo godinu i po dana i za to vreme profitirao 20 i kusur kg, koje i sada sa sobom nosim.

U stvari ne nosim ih u potpunosti pošto je jutros moja vaga pokazala 120,8. Pored svih iskušenja iz prva 43 dana izašao sam sa 3,6 kg manjka. Uspeh ili ne? Pripremajući se ozbiljno za ceo poduhvat negde sam pročitao da je u redu gubiti 50 g dnevno. Znači da sam prebacio za trećinu željenu cifru. S druge strane za mene je uspeh pre svega što mi je taj pomak nagovestio da sam na pravom putu i da je potrebno samo ponoviti još 957 puta istu stvar kao i u prethodna 43 dana. Velike stvari se ne dešavaju preko noći, zar ne? Za nekoga je velika stvar popeti se na Himalaje, osvojiti Ligu Šampiona, osvojiti severni pol, dok je za mene velika stvar osloboditi se 35 kg viška.

Pored pomenutih iskušenja oko prva dva principa treći, koji mi činio najlakšim, bio je na teškom ispitu tokom decembarskih dana. Temperatura je bila ispod nule u kontinuitetu dvadesetak dana. Bio sam blizu kupovine trake za pešačenje, iako mi se činilo da je to sprava za žene i slabiće. Ipak, nedostatak prosora me je ostavilo na pravom putu, s obziorom da na današnjih nadprosečnih 10 stepeni i nije loše biti napolju

Sve vreme osećam potrebu da ceo poduhvat negde ostane zabeležen, ne zbog ideje da će mi to biti dodatni podsticaj da istrajem (što to je gotovo rešena stvar), već zbog ideje da svoje izgubljene kilograme, u koje sam godinama ulagao, pretočim u reči koje će ostati da me podsećaju na veličinu tereta koji sam nosio. Tako su dani ovom blogu odbrojani i nastojaću da mu skratim postojanje što je moguće više. Zar to ne opravdava prvi deo nadimka?